Srbija i najamni rad - agencije za privremeno zapošljavanje
Ni posle niza reformskih intervencija i uprkos zahtevima reprezentativnih sindikata, važeći Zakon o radu¹ još uvek ne poznaje privremeno zapošljavanje, odnosno iznajmljivanje radnika preko agencija kao oblik radnog odnosa. Mada su nevidljivi za krovnu regulativu radničkih prava, ovakvih radnika je u Srbiji sve više. Raste i broj agencija koje su, paradoksalno, regulisane sektorskim zakonom.
Tačan broj radnika angažovanih preko agencija nije poznat. Zvanične procene se kreću od 60.000, prema izjavi nadležnog ministra², do 80.000, kako navode predstavnici sindikata. Nezvanično,ovaj broj znatno je veći, uz oscilacije koje zavise od godišnjih doba, investicionih ciklusa ili građevinskih poduhvata u zemlji i inostranstvu.
Usluge agencija koriste različiti akteri, bez obzira da li su iz privatnog ili javnog sektora, uključujući i velika javna i mešovita preduzeća. Od 2014. kada je iz Telekoma saopšteno³ da nema radnika na lizing, do kraja 2015. u ovoj kompaniji je preko agencija angažovano hiljadu radnika¹⋅¹. Generalni direktor NIS-a je u martu 2015. izjavio da je više od polovine ukupnog broja radnika te kompanije, njih čak 6000, angažovano na lizing¹⋅².
Neprecizna kvalifikacija statusa dodatno ometa jasnu sliku o stvarnim razmerama rada na lizing: formalno, u Srbiji ovakav oblik zapošljavanja ne postoji, jer nije definisan zakonom. Postoji samo posredovanje u zapošljavanju, odnosno regrutovanje (headhunting), delimično uređeno Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti¹⋅³. Time je delatnost kojom je ranije mogao da se bavi samo državni organ – Zavod, danas Nacionalna služba za zapošljavanje – otvorena i za privatne agencije.
Prema Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, član 20, agencije se bave “poslovima zapošljavanja”, a to mogu biti: – obaveštavanje o mogućnostima i uslovima za zapošljavanje; – posredovanje u zapošljavanju u zemlji i inostranstvu; – profesionalna orijentacija i savetovanje o planiranju karijere; – sprovođenje pojedinih mera aktivne politike zapošljavanja, na osnovu ugovora sa Nacionalnom službom za zapošljavanje.
Agenciju za zapošljavanje mogu da osnivaju fizička i pravna lica, uz prethodno pribavljenu dozvolu za rad kod Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Ministarstvo izdaje agenciji dozvolu za rad na osnovu pisanog zahteva, uz koji se dostavljaju dokazi o ispunjavanju uslova u pogledu prostorne i tehničke opremljenosti i stručne osposobljenosti zaposlenih, što je bliže uređeno posebnim podzakonskim aktima²⋅¹.
Ministarstvo vodi registar izdatih dozvola za rad i formira bazu podataka o osnovanim agencijama. Prema spisku dopunjenom decembra 2015. važeću dozvolu za rad u Srbiji ima 77 agencija za zapošljavanje²⋅². Dozvola za rad se izdaje agenciji za period od pet godina i može se produžiti. Od ukupnog broja, sedište 55 agencija nalazi se u Beogradu, dok je 6 u Novom Sadu. Po dve agencije za zapošljavanje registrovane su u Kruševcu, Nišu, Pančevu i Subotici, a po jedna u Bajinoj Bašti, Valjevu, Kragujevcu, Loznici, Novom Pazaru, Rumi, Sremskoj Mitrovici i Šapcu. Međutim, desetine hiljada radnika o čijem statusu povremeno govore i nadležni ministar i zainteresovani sindikati, nisu radnici kojima je neka od licenciranih agencija naprosto pomogla da nađu dobar posao. Kada se u Srbiji govori o “radnicima na lizing” misli se na ljude iz neregulisane, sive zone tržišta rada – nevidljive za zakon i nadležne inspekcije, iznajmljene firmama pod znatno lošijim uslovima, na koje su prinuđeni da pristanu jer nemaju drugog izlaza. Mada problemi radnika na lizing do šire javnosti stižu tek sa vestima o nekoj aferi ili sporu, uži krugovi zainteresovanih aktera prate problem privremenog zapošljavanja preko agencija sa više dužne pažnje.
Savez samostalnih sindikata Srbije je na svom 15. kongresu prošle godine usvojio Rezoluciju²⋅³ u kojoj se ističe da nesavesni poslodavci često zloupotrebljavaju mogućnost zapošljavanja radnika preko agencija za zapošljavanje. Sindikalci ovog saveza su ukazali da korišćenje rada preko agencija postaje dominantno u svim sektorima, dok je položaj radnika koji rade preko agencija za zapošljavanje izuzetno težak jer su često u strahu od gubitka posla, ne učlanjuju se u sindikate, nemaju precizno definisan radni odnos, primaju različite zarade za iste poslove kod različitih poslodavaca i slično. Rezolucijom su zatražene izmene i dopune odgovarajućih propisa i to pre svega Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, a kao preduslov za ove promene navodi se konsenzus kroz socijalni dijalog na tripartitnoj osnovi: država – sindikati – poslodavci. Konačno, predložene su mere za uređenje pravnog statusa agencija za zapošljavanje i zaštitu radnika od zloupotreba.
Dve godine ranije, Savez samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština saopštenjem se obratio javnosti i resornom ministarstvu ukazujući da sve veći broj poslodavaca zapošljava radnike na lizing preko agencija za zapošljavanje, pri čemu ti radnici nemaju nikakva prava, budući da im se onemogućava sindikalno organizovanje, da primaju minimalne zarade pa i zarade niže od minimalnih³⋅¹.
Savet stranih investitora se u svojoj publikaciji “Bela knjiga za 2014. godinu – Predlozi za poboljšanje poslovnog okruženja u Srbiji” osvrnuo na ovo pitanje, ističući da iznajmljivanje radne snage u kompanijama u Srbiji, iako se donekle toleriše u praksi, zbog nepostojanja formalne regulative može izazvati probleme i poslodavcima³⋅². Naime, postoji rizik da iznajmljeni radnici tvrde da su praktično zaposleni kod kompanije gde vrše radne aktivnosti, iako nemaju nikakav ugovor – što je najčešće u slučajevima kada su otpušteni zbog prestanka poslovne saradnje između agencije za iznajmljivanje radne snage i kompanije koja koristi njihove usluge.
Preporuke Saveta stranih investitora odnose se na posebne propise ili izmene Zakona o radu kojim bi se regulisao koncept iznajmljivanja radne snage i sva važna pitanja koja iz toga proističu – odnos poslodavca i pojedinca, poslodavca i korisnika usluga, zaposlenog i korisnika usluga, bezbednost i zdravlje na radu i slično – i to na način koji podrazumeva da između iznajmljenog radnika i korisnika iznajmljene radne snage nema radnog odnosa.