Prelistavanje štampe
Rad na lizing se u savremenoj teoriji smešta među oblike zapošlj- avanja koji se označavaju zajed- ničkim nazivom – prekarni rad. U taj opseg spadaju privremeni i povremeni poslovi, poslovi po ugo- voru o delu i na određeno vreme i slično, sve do nezakonitog, odnos- no rada “na crno”. Nova radnič- ka klasa iznikla u takvim uslovima rada naziva se prekarijat. Termin je nastao spajanjem reči preca- rious (neizvesno, nesigurno – “u zavisnosti od volje drugih”) i pro- letarijat.
Za razliku od klasičnog prole- tarijata, prekarijat karakteriše neizvesnost rada, česta kretanja od jednog do drugog radnog mesta vezanog za sve ‘kreativnije’ ugov- ore o radu i neretko u posrednom odnosu preko agencija ili zastupni- ka. Takođe, istorijska specifičnost ove klase leži u stepenu formalnog i neformalnog obrazovanja: obrazo- vanje prekarnog radnika najčešće znatno prevazilazi potrebe posla koji obavlja, uključujući opštu kul- turu, informisanost, društvene veštine i slično, budući da je ukupni društveni standard sredine iz koje potiče prekarni radnik daleko viši od okruženja u kom su nekada žive- li proleteri.
Pregled arhive štampanih medija u Srbiji ukazuje da teme vezane za status prekarnih radnika dobijaju vrlo skroman prostor, a najčešće je reč o šturim vestima, istrgnu- tim iz konteksta, predstavljenim u svetlu neke od aktuelnih afera. Senzacionalizam i površna obra- da teme uslovljavaju lošu informi- sanost šire javnosti o problemima prekarnih radnika i šansama za njihovo rešavanje. S druge strane, utisak je da mediji i ne poseduju dovoljno tačnih podataka, najčešće se oslanjajući na povremeno kon- tradiktorna saopštenja aktera. U zavisnosti od godišnjeg doba, mediji o prekarnom radu u Srbi- ji pišu kao o poželjnim sezonskim poslovima, za kojima vlada jagma čak i u susednim zemljama, eksperi- mentalnom modelu socijalne zaš- tite ili zgodnoj zaradi “sa strane”. S obzirom na rastuću nezapos- lenost i osiromašenje, neizvesnu budućnost proizvodne industrije i decenijsku iscrpljenost tržišta radne snage permanentnim refor- mama bez epiloga – očekivao bi se znatno veći i ozbiljniji interes jav- nosti za status prekarnih radnika čiji broj, po nekim ocenama, daleko prevazilazi uobičajen prosek u ev- ropskim zemljama.16
Bez obzira na namere i znanja aktera, vidljivost radničkih pitanja u domaćim medijima je niska, teme su fragmentisane, a aktivnosti sve- dene na nepovezane epizode. Iako publika brže i masovnije reaguje na senzacionalizam i sukobe, ovakav pristup nužno urušava povere- nje u aktere, čak i među lojalnim članovima zajednice, dok umesto glavne poruke uz temu ostaje aso- cirana prolazna afera. Takođe tre- ba imati u vidu da je sindikalizam u javnoj percepciji decenijama vezan za negativne predstave – ’polutke i paketići’, odnosno kratkoročno ispunjavanje privatnih interesa, korupciju i zakulisne dogovore sa vlastima ili poslodavcima.
Za razliku od tradicionalnih medija, prisustvo sindikata na internetu je bolje i upadljivo ras- terećeno negativnih karakteris- tika, budući da sami akteri imaju veću kontrolu nad sadržajem. S druge strane, rezultat te kontrole je pažnja usmerena na konkretni sindikat, dok su radničke teme opet od sekundarnog značaja. Predno- sti jeftinih i lako dostupnih društ- venih mreža i platformi za razmenu video/foto sadržaja, uglavnom se slabo koriste.
Broj domaćinstava u Srbiji koja imaju internet priključak prošle godine je premašio 60%. Više od polovine građana koji imaju mobilni telefon svakodnevno pristupa in- ternetu na ovaj način. Broj korisni- ka društvenih mreža u stalnom je porastu. Nekomunikativni sajtovi koji služe kao oglasna tabla za sa- opštenja sindikata, fejsbuk statusi pisani u birokratskim frazama ili tvitovi sa internim šalama i uspome- nama sa zajedničkih izleta – treba- lo bi da postanu stvar prošlosti.